Mećava

Sitna vejavica je vejala čitavo veče, meteorolozi su najavljivali mećavu ali ko još veruje u njihove prognoze. Bio je ponedeljak, oko šest ujutru. Prodavnica ispred se otvarala tek od osam. Čovek u braon kaputu je stajao ledjima naslonjen na crveni auto. Smrdeo je na pomešan miris znoja i jeftine rakije. Sitan, igličast sneg mu je ulazio u svaku poru na licu. Krv je probijala kroz prljavi kaput koji je nosio na sebi, u daljini se čuo daleki zvuk sirene.

U desnom džepu od kaputa se nalazilo pismo sada već ulipano krvlju „Kakva zla sudbina“ pomislio je dok se rukom držao za ranu na stomaku iz koje je tekla topla krv. Sa neba su počele da padaju krupnije pahulje, koje su se topile kad god bi pale na njegovo lice.

Gledao je u nebo, sve što je mogao da vidi je bio neprestani valcer belih razigranih pahulja koje su dolazile niodkuda. Zakašljao se, krvava bala mu je visila sa usne - nije uspeo da je obriše. Morao je da prisedne. Pokušao je da se normalno spusti, međutim, noge su ga izdale, skliznuo je niz kola. Pokušao je da se zadrži tako što se rukom uhvatio za retvrovizor. Iščupao ga je i pao na pod.

Pred očima mu se još uvek odigravala scena u kojoj mu je maskirani mladić u crnom duksu zario nož u stomak. Sve se odigralo toliko brzo da je delovalo nestvarno. Trebao je da mu da prokleti novčanik! Umesto toga je hteo da se svađa, alkohol ga je naterao da pomisli da može da nadjača mladića. Ispostavilo se da ga je stari dobri prijatelj ponovo obmanuo.

Sedeo je na hladnom betonu, leđima naslonjen na kola, sa retrovizorom u jednoj i krvlju na drugoj šaci. Osećao je kako mu se srce polako gasi, borio se za svaki novi dah. Umiranje nije bilo ni nalik onome kakvim ga je zamišljao. Ni u jednom trenutku mu se život nije odmotavao pred očima. Sve što je osećao bili su strah i nepodnošljivo oštar bol.

Da je jedan od onih filmskih junaka b-produkcije, iz džepa bi izvukao pljugu, uvukao dim, dva, i izdahnuo uz spokojan izraz na licu. Iako je mrzeo cigare, kao klinac je oduvek maštao da na onaj svet ode sa zapaljenim Malborom u uglu usana. Pomisao o tome ga je naterala da bolno iskrivi lice u nešto što bi podsećalo na osmeh.

Sada već krupne pahulje su padale sve jače i jače, preteći da ga zatrpaju, da ga sahrane i odnesu u zaborav. Meteorolozi su izgleda ipak bili u pravu.Zvuk sirena je bio sve dalji, znao je da nisu dolazili po njega. Ko bi uopšte došao njemu u pomoć? Uhvatio se za pismo koje mu je bilo u džepu. Tada ga je sustigao zakasneli flashback.

Setio se nje. Zapazio je tračak svetlosti u dubokom mraku. Bio je to osmeh, savršen topao osmeh. Prisetio se kako je uvek bila uz njega, čak i kad je on bio poslednji smrad, čak i kada je bi je pijan udarao ćutke bi podnosila sve. Ali i istinska ljubav ima svoj kraj. Napustila ga je, pronašla je boljeg čoveka, coveka koji ju je poštovao i voleo više nego on. Ljudi često shvataju koliko su im neke stvari značile tek kada ih nepovratno izgube.

Želeo je da se iskreno izvini. Ali za iskreno pokajanje je potrebno vremena. Nakon duge dve godine je napokon rešio da je sačeka ispred radnje u kojoj je radila. Želeo je da joj preda to pismo u kojem bi joj kroz reči predao svoje srce i dušu. Nije tražio ništa drugo za uzvrat, čak ni oproštaj. Znao je da od nje više ništa ne zaslužuje.

Niz promrzlo lice je kanula suza, noseći sa sobom preostalu nadu bednoga čoveka.

Ostao je da sedi u snegu na mračnom parkingu još uvek zatvorene radnje. Sedeo je čekajući trenutak u kojem će srce otkucati svoj poslednji otkucaj. Čekao je spokojno, sada je i bol postao podnošljiv. Srce je sve sporije kucalo, tik-tak, tik...tak....

Odjednom mu se naglo prispavalo. Teški kapci su se poput zavesa polako spuštali označavajući kraj predstave.

Sedeo je tako u snegu, spokojno, naslonjen na crveni auto sa retrovizorom u ruci. Mećava je počela da besni šibajući njegovo beživotno telo.