Dečak i magični zrak

Na promračnom tavanu jedne od onih trošnih kuća zidanih još za vreme austro-ugarske, naslonjen na neomalterisani cigleni zid sedeo je dečak u izlizanim plavim pantalonama. Svaki dan bi se pažljivo penjao uz klimave, natrule merdevine koje bi vodile ka tom matorom tavanu. Tihi osečaj tog ukletog zaboravljenog tavana remetio je zlatni snop svetlosti koji je tokom dana rasterivao ratzne utvare koje su se skupljale na ovom jezivom mestu. Upravo je taj nestvarni snop svetlosti koji se čitavom svojom dužinom provlačio kroz uski tavanski otvor bio i razlog zbog kojeg je dečak u svakodnevnom pentranju po trulim, rasklimanim merdevinama rizikovao da jednoga dana kroz njih ne propadne i polomi noge.

Sa ovim tajanstvenim zrakom se prvi put susreo kada je sa dedom nosio neke nepotrebne kučine na tavan. Pošto su merdevine još od tad bile u lošem stanju deda nije mogao da se popenje gore, tako da je dečak morao da se popne umesto njega. Tada ga je prvi put obasjao zlatni snop koji ga je isprva ošamutio, a zatim i naterao da se sa sve kutijom za malo saplete o hoklicu koja je bila tik uz njegovu desnu nogu. Kako je vreme odmicalo dečak je sve češće posećivao tavan, provodivši sve više vremena pored zraka koji mu je davao snagu, koji ga je činio sigurnim.

Uvidevši da unuk sve više vremena provodi na tavanu, deda ga je jednog dana začuđeno upitao unuka zbog čega se svaki dan penje tamo gore. Dečak mu nije odgovorio, nije želeo da bilo ko drugi sazna za njegovu malu tajnu. Primetivši da dečak ne želi da mu oda razlog, starac ga je upozorio da su tavani ukleta mesta na kojima se okupljaju neprospavane more kao i ostali bauci kojima su mala deca omiljena poslastica. Dečak je verovao da je to istina, jer bi mu se za vreme njegovog boravka kraj zraka senke povremeno obraćale mameći ga ka mračnim ćoškovima gde bi ga daleko od sigurnosti zraka sa zadovoljstvom rastrgle. Međutim, nisu ga puno plašili bauci koji su se tokom dana bojažljivo skrivali iza greda ili u senkama prašnjavih starudija. Dobro je znao da dokle god bude bilo magičnog zraka i njegove zaštitničke toplote, sve će biti u najboljem redu.

I tako je prolazio dan za danom, mesec za mesecom u kojima je dečak sve više i više postajao zavisan od čarobne topline magičnog zraka sa tavana. Kako je vreme sve više odmicalo on je sve duže vremena provodio na tavanu. Silazio je samo kada bi morao da pojede nešto ili pak ode u školu. U međuvremenu, dečakov deda se teško razboleo, a ubrzo zatim i umro. Poslednje reči koje je na samrti uputio dečaku su bile da se okane tavana, da se okane zraka. Bio je iznenađen što je starac znao za zrak, međutim ni pored toga nije želeo da se povinuje starčevoj samrtnoj želji.

Ne zadugo od dedine smrti, prestao je da ide i u školu te je po čitav dan provodio sedeći na tavanu pored zraka, rugajući se senkama koje nisu mogle da ga dohvate zbog te zaslepljujuće svetlosti. Jedino bi se pred sumrak spuštao dole jer bi tada senke počele da jačaju i sve jače dečaka dozivaju svojim sablasnim glasovima.
Jednog poznog jesenjeg jutra dečak se kao i uvek popeo na stari tavan kako bi uživao u toploti zraka, mršava figura u iscepanim plavim pantalonama je opijeno sedela ispod zlatnog snoba svetlosti. Međutim toga dana je neprikosnoveni zrak iz sve primetnije počinjao da slabi. Izmoreno telo dečaka nije primećivalo kako su se senke tavana sve više dužile ka njemu. Kada je uspeo da se otrezni i konstatuje da je zrak gotovo nestao bilo je previše kasno, senke su ga se već bile dočepale. Na hiljade utvara koje su se krile u senkama su napokon uspele da ga se dočepaju, sladeći se na njegovoj zracima osunčanoj duši. Veličanstvena gozba grozota iz senki je trajala čitave večeri, dok dečakova vriska i cika nije odmicala dalje od vlažnih ciglenih zidova na kojima je ležao stari crepasti krov.

Sledećeg jutra kada je zrak ponovo rasekao zastrašujuću tišinu od dečakovog tela nije bilo ni traga, jedini podsetnik na njega bili su plavi pocepani dronjci koji su bili prebačeni preko hoklice koja je stajala naslonjena uz cigleni zid sa kojeg je probijala magična svetlost.