Paklena vrućina se spustila na betonsku džunglu znatno silovitije nego proteklog leta. Užareni asfalt širokih novobeogradskih trotoara se usijao do tačke topljenja, te hodanjem po njemu stičem utisak hodanja po kakvom tiganju (Od Tefala? Nisam siguran baš). I eto, sedim u prodavnici sa lošom klimom na plus umiranje i držeći svoj spisateljski rokovnik posmatram kako se čitava okolina stapa u jedno nedefiniasano znojavo telo. Čak i džavrljanje lokalnih vrabaca, vešto skrivenih po živim ogradama i granatim Lipama, zvuči umorno i deluje više kao dozivanje te proklete kiše.
Kad bolje razmislim, malim nesrećnim vrapcima život nije ni malo lagan: zimi se smrzavaju, dok se leti kuvaju. Drugim rečima poput nekih od nas, osuđeni na večno krčkanje u ovom paklenom betonskom loncu. Jedini način da se rashlade, pored krošnji drveća i zarasle živice, jeste valjanje po prašini, a toga u ovo doba godine ima na pretek. I doista, sredina jula je period u kojem trava poprima onu slamasto žutu boju, dok se okolna zemlja pretvara u krupniji pustinjki pesak. Čini mi se da „beton siti“ nikada neće uspeti da pobegne od svoje pustinjske prošlosti. Svaki put kad nastupi ovako pakleno leto, Novi Beograd je pod vrućinom i sam prisiljen da skine svoju uslovno rečeno šarenu masku, pokazujući svima svoje pravo, peskovito, lice. Naravno, zgroženi onime što vide, ljudi odlaze u druge krajeve, bilo gde, samo što dalje odavde, makar do jeseni. Jedino su vrabci, i nekolicina nas njima slicni, prisiljeni da se družimo sa ovom betonskom pustinjom brojeći peščana zrna do neke naredne kiše...
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар