Dečak i magični zrak

Na promračnom tavanu jedne od onih trošnih kuća zidanih još za vreme austro-ugarske, naslonjen na neomalterisani cigleni zid sedeo je dečak u izlizanim plavim pantalonama. Svaki dan bi se pažljivo penjao uz klimave, natrule merdevine koje bi vodile ka tom matorom tavanu. Tihi osečaj tog ukletog zaboravljenog tavana remetio je zlatni snop svetlosti koji je tokom dana rasterivao ratzne utvare koje su se skupljale na ovom jezivom mestu. Upravo je taj nestvarni snop svetlosti koji se čitavom svojom dužinom provlačio kroz uski tavanski otvor bio i razlog zbog kojeg je dečak u svakodnevnom pentranju po trulim, rasklimanim merdevinama rizikovao da jednoga dana kroz njih ne propadne i polomi noge.

Sa ovim tajanstvenim zrakom se prvi put susreo kada je sa dedom nosio neke nepotrebne kučine na tavan. Pošto su merdevine još od tad bile u lošem stanju deda nije mogao da se popenje gore, tako da je dečak morao da se popne umesto njega. Tada ga je prvi put obasjao zlatni snop koji ga je isprva ošamutio, a zatim i naterao da se sa sve kutijom za malo saplete o hoklicu koja je bila tik uz njegovu desnu nogu. Kako je vreme odmicalo dečak je sve češće posećivao tavan, provodivši sve više vremena pored zraka koji mu je davao snagu, koji ga je činio sigurnim.

Uvidevši da unuk sve više vremena provodi na tavanu, deda ga je jednog dana začuđeno upitao unuka zbog čega se svaki dan penje tamo gore. Dečak mu nije odgovorio, nije želeo da bilo ko drugi sazna za njegovu malu tajnu. Primetivši da dečak ne želi da mu oda razlog, starac ga je upozorio da su tavani ukleta mesta na kojima se okupljaju neprospavane more kao i ostali bauci kojima su mala deca omiljena poslastica. Dečak je verovao da je to istina, jer bi mu se za vreme njegovog boravka kraj zraka senke povremeno obraćale mameći ga ka mračnim ćoškovima gde bi ga daleko od sigurnosti zraka sa zadovoljstvom rastrgle. Međutim, nisu ga puno plašili bauci koji su se tokom dana bojažljivo skrivali iza greda ili u senkama prašnjavih starudija. Dobro je znao da dokle god bude bilo magičnog zraka i njegove zaštitničke toplote, sve će biti u najboljem redu.

I tako je prolazio dan za danom, mesec za mesecom u kojima je dečak sve više i više postajao zavisan od čarobne topline magičnog zraka sa tavana. Kako je vreme sve više odmicalo on je sve duže vremena provodio na tavanu. Silazio je samo kada bi morao da pojede nešto ili pak ode u školu. U međuvremenu, dečakov deda se teško razboleo, a ubrzo zatim i umro. Poslednje reči koje je na samrti uputio dečaku su bile da se okane tavana, da se okane zraka. Bio je iznenađen što je starac znao za zrak, međutim ni pored toga nije želeo da se povinuje starčevoj samrtnoj želji.

Ne zadugo od dedine smrti, prestao je da ide i u školu te je po čitav dan provodio sedeći na tavanu pored zraka, rugajući se senkama koje nisu mogle da ga dohvate zbog te zaslepljujuće svetlosti. Jedino bi se pred sumrak spuštao dole jer bi tada senke počele da jačaju i sve jače dečaka dozivaju svojim sablasnim glasovima.
Jednog poznog jesenjeg jutra dečak se kao i uvek popeo na stari tavan kako bi uživao u toploti zraka, mršava figura u iscepanim plavim pantalonama je opijeno sedela ispod zlatnog snoba svetlosti. Međutim toga dana je neprikosnoveni zrak iz sve primetnije počinjao da slabi. Izmoreno telo dečaka nije primećivalo kako su se senke tavana sve više dužile ka njemu. Kada je uspeo da se otrezni i konstatuje da je zrak gotovo nestao bilo je previše kasno, senke su ga se već bile dočepale. Na hiljade utvara koje su se krile u senkama su napokon uspele da ga se dočepaju, sladeći se na njegovoj zracima osunčanoj duši. Veličanstvena gozba grozota iz senki je trajala čitave večeri, dok dečakova vriska i cika nije odmicala dalje od vlažnih ciglenih zidova na kojima je ležao stari crepasti krov.

Sledećeg jutra kada je zrak ponovo rasekao zastrašujuću tišinu od dečakovog tela nije bilo ni traga, jedini podsetnik na njega bili su plavi pocepani dronjci koji su bili prebačeni preko hoklice koja je stajala naslonjena uz cigleni zid sa kojeg je probijala magična svetlost.

Prokuvao mozak načisto..

Paklena vrućina se spustila na betonsku džunglu znatno silovitije nego proteklog leta. Užareni asfalt širokih novobeogradskih trotoara se usijao do tačke topljenja, te hodanjem po njemu stičem utisak hodanja po kakvom tiganju (Od Tefala? Nisam siguran baš). I eto, sedim u prodavnici sa lošom klimom na plus umiranje i držeći svoj spisateljski rokovnik posmatram kako se čitava okolina stapa u jedno nedefiniasano znojavo telo. Čak i džavrljanje lokalnih vrabaca, vešto skrivenih po živim ogradama i granatim Lipama, zvuči umorno i deluje više kao dozivanje te proklete kiše.

Kad bolje razmislim, malim nesrećnim vrapcima život nije ni malo lagan: zimi se smrzavaju, dok se leti kuvaju. Drugim rečima poput nekih od nas, osuđeni na večno krčkanje u ovom paklenom betonskom loncu. Jedini način da se rashlade, pored krošnji drveća i zarasle živice, jeste valjanje po prašini, a toga u ovo doba godine ima na pretek. I doista, sredina jula je period u kojem trava poprima onu slamasto žutu boju, dok se okolna zemlja pretvara u krupniji pustinjki pesak. Čini mi se da „beton siti“ nikada neće uspeti da pobegne od svoje pustinjske prošlosti. Svaki put kad nastupi ovako pakleno leto, Novi Beograd je pod vrućinom i sam prisiljen da skine svoju uslovno rečeno šarenu masku, pokazujući svima svoje pravo, peskovito, lice. Naravno, zgroženi onime što vide, ljudi odlaze u druge krajeve, bilo gde, samo što dalje odavde, makar do jeseni. Jedino su vrabci, i nekolicina nas njima slicni, prisiljeni da se družimo sa ovom betonskom pustinjom brojeći peščana zrna do neke naredne kiše...

Mrtva Životinja

Bacila je mrtvu živuljku ka meni,
krzno joj je bilo prljavo i iscepano.

Oči su joj bile krvave,
zastrašujuće krvave...

Plišana igračka je udarila o moj potiljak,
a zatim se tupim zvukom odbila i pala na pod.

Nisam se okrenuo,
samo sam poput senke, nečujno, izašao iz sobe.

Porodica - Pa Chin

Zgodan i inteligentan, bio je očev mezimac. Njegov privatni učitelj je takođe visoko govorio o njemu. Ljudi su predviđali da je rođen za velika dela, a i njegovi roditelji su se smatrali blagosiljano što poseduju takvog sina.

Uzgajan uz puno pažnje, nakon godina podučavanja od strane privatnog učitelja, Juexin je krenuo u srednju školu. Tokom školovanja je postao jedan od najboljih studenata škole. Maturirao je četiri godine kasnije, kao najbolji u svom odelenju. Bio je veoma zainteresovan za fiziku i hemiju i nadao se da će otići na univerzitet u Šangaju ili Pekingu, ili možda čak preko grane u Nemačku. Um mu je bio pun prelepih snova. U tom periodu su mu zavideli svi drugovi iz odelenja.

U četvrtoj godini školovanja je izgubio majku. Otac se ponovo oženio, ovaj put sa mlađom ženom koja je bila majkina rođaka. Juexin je bio svestan ovog gubitka, iz prostog razloga što ništa nije moglo da zameni majčinsku ljubav. No i pored toga, majčina smrt nije ostavila nikakav ožiljak na njegovo srce. Sve što ga je zanimalo bili su njegovi snovi o budućnosti. Imao je čak i nekoga ko ga je razumeo i tešio kad god je to bilo potrebno. Bila je to njegova lepa rođaka Mei. (Mei znači šljivin cvet)

Ali jednog dana njegovi snovi su bili raspršeni, surovo i gorko raspršeni. Večeri kada se vratio kući sa diplomom u ruci i dok su mu u ušima još uvek odzvanjali hvalospevi profesora i prijatelja, otac ga je pozvao u svoju sobu i rekao:
“Sada kada si maturirao, želim da ti uredim venčanje. Tvoj deda jedva čeka da dobije pra unuka, a isto tako bih i ja želeo da unuka držim u svom naručju. Dovoljno si star da bi se oženio. Neću biti spokojan dok ne budem ispunio svoju obavezu i pronašao ti ženu. Iako nisam sakupio previše novca tokom dugih godina kao zvaničnik, uspeo sam da skupim dovoljno kako bi uspeli da se snađemo. Zdravlje me ne služi kao nekada. Planiram da potrošim svoje preostalo vreme u kući, a od tebe očekujem da mi pomažeš prilikom sprovoćenja poslova unutar domaćinstva. A to je još jedan razlog zbog kojeg će ti trebati žena. Već sam uredio dogovor sa porodicom Li. Trinaestog sledećeg meseca će biti zvanični dogovor. Veridbu ćemo ozvaničiti tada. Ako sve prođe kako treba, bićeš oženjen za manje od godinu dana...”

Udarac je bio previše iznenadan. Iako je razumeo sve što mu je otac rekao, na neki čudan način značenje nije umeo potpunosti da razume. Nije se ni usudio da oca pogleda u oči, iako je starčev pogled bio blag. Juexin nije izustio ni jednu reč protesta, niti mu je takva misao ikada prošla kroz glavu. Samo je klimnuo glavom kako bi iskazao njegovo slaganje sa očevom željom. Ali nakon što se vratio u svoju sobu i zatvorio vrata, bacio se na krevet i stavio lice na jastuk pod kojim je plakao i tugovao.

Tugovao je oko svojih slomljenih snova.

Setio se da je načuo nešto oko ugovora sa ćerkom iz Li porodice. Ali nikada mu nije bilo dozvoljeno da čuje čitavu priču. Veliki broj gospode sa neudatim ćerkama, impresionirani njegovim dobrim izgledom i uspesima u školovanju, su bili zainteresovani za njega. Postojala je veoma velika konkurencija pred porodičnim vratima.

Njegov otac je odbijao sve učesnike sve dok nisu ostale dve porodice. Bilo je veoma teško za gospodina Gaoa da napravi izbor – Obe porodice su bile jednako bogate i moćne. Najzad se odlučio da stvar reši slučajnim izborom. Napisao je imena obe devojke na dva parčeta papira i uvio ih je u dve loptice. Nakon što je zatražio blagoslov od svojih predaka, promešao je loptice u činiji i izabrao jednu.
Tako je izabrana ćerka iz porodice Li. Ali Juexin je tek sada bio obavešten o rezultatu.

Da, sanjao je o romansi. U njegovom srcu je bila devojka koja ga je razumela i tešila – njegova rođaka Mei. U jednom trenutku je bio siguran da će mu ona biti žena i sam je sebe ubeđivao da će tako i biti iz prostog razloga što su brakovi između rodbine bili prilično normalna stvar.

Bio je duboko zaljubljen u Mei, ali njegov otac je izabrao drugu, devojku koju nikada nije video i koju će morati da oženi za manje od godinu dana. Šta još, njegove nade da će nastaviti studije su se rasprsle poput mehura. Bio je to strašan šok za Juexina. Njegova budućnost je bila završena, njegovi prelepi snovi su nestali u vazduhu.

Plakao je ogorčeno i razočarano. Ali su vrata bila zatvorena i Juexinova glava je bila pod jastukom. Niko nije znao. Nije se odupirao, nikada nije ni posmilio na to. Bio je ogorčen svojom sudbinom, ali ju je prihvatio. Prihvatio je očevu volju bez tračka otpora. Ali u njegovom srcu je tugovao za sebe, tugovao je za devojkom koju je voleo – Mei, njegov šljivin cvet.

Na danu veridbe su ga vukli i zadirkivali poput lutke, dok se u isto vreme pokazivalo svo blago koje će naslediti. Bio je ravnodušan na sve. Radio je sve što su mu ljudi rekli, kao da je u obavezi da tako učini. Uveče kada se čitava komedija zaršila i gosti otišli, Juexin je bio iscrpljen. Otišao je u krevet i zaspao čvrstim snom.

Sa engleskog preveo:
Milan Božičković

Da li me voliš?

Da li me volis?

Da li me tvoje oči vole?
Da li me tvoje uši vole?
Da li me tvoje usne vole?
Da li me tvoje ruke vole?

Da li misliš na mene?

Kada ležiš u krevetu sama.
Kada doručkuješ jaje na oko.
Kad se šetaš po jesenjoj kiši.
Kada čekaš autobus u kraju.

Da li je to ljubav?

Kada u hladnoj jesenjoj noći ležiš u krevetu praznom i dozivaš moje ime.
Kada stojiš kraj prozora i čekaš da se vratim.
Da razvalim vrata i poljubim te strasno.
Pocepam odeću i bacim na krevet.

Da li je to ljubav ili samo faza?